O knjizi Ivana Miškeljina - Trka u mojoj glavi

Konačno se ukazao ciljni pravac. Protrčao sam kroz cilj i završio trku. I valjevski polumaraton je završen. Najteži do sada. Dok sam šetao i pogledom tražio okrepu, pokušavajući da dođem sebi, na trenutak sam pogledao na pobedničko postolje sa moje desne strane. U tom trenutku mikrofon je držao Ivan Miškeljin.

Na trkama sam vremenom počeo da prepoznajem iste ljude… ali Ivana sam video prvi put pre početka trke. Mimoišli smo se u sali valjevske opštine, koja je trkačima poslužila kao svlačionica. Tada nisam znao da se radi o višestrukom državnom prvaku u maratonu i ultramaratoncu.

Da se vratim na kraj trke, čoveka na pobedničkom postolju, sa mikrofonom u ruci…

Bilo je to kratko, ali iskreno obraćanje, bez podilaženja i slatkorečivosti. Sa pogledom fiksiranim na trkače koji su se nalazili ispred podijuma…

“Svi koji ste danas završili trku ste pobednici. Uslovi su bili pakleni. Svi treba da budu ponosni na sebe…”

Kada to izgovori šampion, predstavnik Srbije na ultramaratonu u Kataru, valjda to nešto znači.

Te reči, izgovorene dok sam prolazio pored pobedničkog postolja, i dalje su jedno od mojih najjasnijih sećanja na tu junsku trku u Valjevu.

Taj polumaraton za mene je bio potpuna katastrofa i razočarenje, ali sam se posle tog govora malo zamislio i pronašao nekakvu utehu za loš nastup. Takođe sam shvatio koliko je važno da se trka završi. Da se ne odustane kada je najteže.

Petnaest meseci kasnije

Ivan Miškeljin je u Čačku, na polumaratonu promovisao svoju knjigu - “Trka u mojoj glavi”.

Ja sam na čudan način uspeo da propustim promociju. Srećom, nova šansa se ukazala sedam dana kasnije na kragujevačkom polumaratonu. Tada sam imao priliku da sa Ivanom razmenim par reči. Obećao sam da ću mu poslati svoj komentar, što je i jedan od razloga zašto pišem ovaj tekst, doduše sa malim zakašnjenjem.

O knjizi

Nisam nikakav kritičar pa neću ni pokušavati da pišem u tom tonu. Knjigu sam pročitao u jednom dahu, isto veče po povratku iz Kragujevca.

Knjiga je zbirka opisa i doživljaja mnogih trka na kojima je autor učestvovao, ali i mnogo više od samog opisivanja…

Od prve stranice put autora je neobičan i jedinstven, prepun iskušenja i teških (ali pravih) odluka.

Možda jednog dana knjiga bude dovoljno inspirativna da postane scenario za film, jer previše je vrlo posebnih stvari koje odlikuju autora, da bi ova priča bila prosečna i nezanimljiva. Naprotiv.

Knjiga na sjajan način otkriva jedinu istinu o trčanju

Da sam je čitao pre dve godine, mislim da bi mi utisak bio da želim da pročitam više o samom treningu, pripremama, vežbama itd. To nije suština, a ni tema.

Do te istine koju pominjem, dolazim i sam, ali velika mudrost ove knjige je da smo svi jedinstveni i posebni, i da skoro da ne postoje univerzalna pravila za uspeh. Trening, ogromna upornost, usponi i padovi, pomoći će nam da otkrijemo tu istinu i da pronađemo najbolji i najefikasniji način da kroz trčanje, poboljšamo sebe. Da postanemo bolji ljudi. Da polako, svojom istrajnošću, zavređujemo pažnju i poštovanje onih koji su nam govorili da nismo baš normalni.

Čitajući, dolazimo do saznanja koje je najvažnije u ovom sportu. Ne radi se o tome da pobediš ili poniziš protivnika. Motivacija i takmičarski duh su sjajne stvari, koje su samo deo slagalice u kojoj moraš da pobediš pre svega sebe i svoje slabosti, da pobediš u Trci u svojoj glavi!

Za mene je posebno značajan deo gde autor kaže da je trka samo poslednji korak. Nagrada. Ceo proces koji si prošao, da bi bio tu, na startu, je ono što te menja kao čoveka.

Knjiga pruža odličan uvid u život i put profesionalnog trkača. Posebno bih izdvojio kako se na tom putu, potpuno spontano stvaraju neraskidiva prijateljstva.

Šta mi se posebno dopalo

Neću da kvarim doživljaj budućim čitaocima, ali ću izdvojiti par detalja.

Katar

Jako zanimljivo i poučno. Vidi se i druga strana medalje, i nažalost tužna realnost srpskog sporta (koji nije fudbal) i odnos prema vrhunskim takmičarima.

Kovačica

Slogan organizatora polumaratona u Kovačici je nešto što mi je ulepšalo taj dan. Drugi detalj je odnos autora prema takmičarki na samoj trci. Moraćete da pročitate knjigu za više detalja.

I naravno Japan

Kada sam pročitao ovaj deo, doživeo sam sličan osećaj koji sam imao kada sam prvi put, davno pogledao Poslednji samuraj sa Tomom Kruzom.

Maštam da jednog dana trčim Boston, New York, Čikago, London… ali posle pročitanog u ovoj knjizi mogu samo glasno da viknem: “HOĆU U JAPAN!"

Knjigu bih preporučio svima!

Trkači će posebno uživati i naučiti mnogo. Pronaći će novu motivaciju i snagu da svakog dana izlaze na trčanje i iznova i iznova pobeđuju sebe. Nadam se da će motivisati i ljude koji do sada nisu trčali, da se oprobaju, i da svoj život obogate na poseban način.

Ova knjiga je savršena prilika za to.