Ljubljana. Izbor bez greške za jesenji maraton

Od kada sam počeo da trčim od raznih ljudi redovno slušam priče o Ljubljani i ljubljanskom maratonu. Svako ko pomene ovu trku, opisuje je sa istim uzbuđenjem i žarom u očima.

Još u avgustu sam odlučio da ove godine neću preskočiti Ljubljanu i od tada je to postao glavni cilj za drugu polovinu godine i moj izbor za jesenji maraton.

Trčanje se vraća u Ljubljanu posle otkazane prošlogodišnje trke tako da je interesovanje za povratak na jednu od najboljih trka u ovom delu Evrope bilo veliko.

Ljubljana je bila dovoljno izazovna destinacija da privuče i druge Čačane, a neke od njih da se oprobaju na svom prvom polumaratonu upravo u Sloveniji.

Plan je bio da dođemo dva dana ranije, ali zbog nepredviđenih okolnosti umesto u petak u Ljubljanu smo stigli u subotu, što mi je malo skratilo odmor pred trku. Planirao sam i lagano rastrčavanje koje sam zbog novih okolnosti morao da otkažem.

Ipak, bilo je sasvim dovoljno vremena za preuzimanje startnih paketa, laganu šetnju gradom i povratak u hotel na spavanje. Nešto duži obilazak i isprobavanje lokalnih specijaliteta smo ostavili za nedelju, posle trke.

Startni paket je bilo blago razočarenje jer smo umesto tradicionalnih zelenih Adidas majica dobili neku jeftinu zamenu. Ipak, sve ostalo je bilo dobro organizovano. U gradu se osećala atmosfera velike trke koja je trebala da usledi.

Očekivanja i trenuci pred nedeljnu trku

Kako mi je ovo trebao biti treći maraton, polako stvaram neku vrstu rutine u pripremama.

Za razliku od beogradskog maratona sada sam imao nešto intezivnije treninge dužine. Bilo je malo problema sa zadnjom ložom koje sam uspeo da prevaziđem smanjenim obimom i intezitetom koji se nekako poklopio sa periodom tejperinga, pa praktično ništa nisam ni izgubio propuštajući neke treninge. Više je to bilo opterećenje koje namećem samom sebi.

Bio sam fizički spreman, ali vrlo oprezan u očekivanjima. Najveći sportski motiv bio je da trčim bolje nego na beogradskom maratonu i povratim samopouzdanje na maratonskoj distanci.

Očekivao sam prijatno vreme i vrhunsku atmosferu po kojoj je ovaj grad poznat. Na prošlom maratonu sam očigledno grešio i na planu ishrane i hidratacije. Zbog toga sam odlučio da u Ljubljani probam za mene nešto novo - kontinuirano uzimanje energetskih gelova. Na tu odluku je uticao i Lazar Filipović, koji me je na zajedničkom treningu par dana pred polazak u Sloveniju savetovao u tom smeru.

Tako je i bilo, kupio sam 5 gelova. Plan je bio da počem da ih uzimam na 21. kilometru a onda nastavim na otprilike svakih 5.

Pored toga, rešio sam da testiram i kapsule kofeina. Uz redovnu hidrataciju i povoljne vremenske uslove to je trebalo da je dovoljno za jedan dobar maraton. Naravno nisam propustio povećan unos uglenih hidrata u danima pre trke.

Dan trke

Veče pred trku sam zaspao na vreme, ali uzbuđenje je učinilo svoje i probudio sam se oko 4 ujutru. Već oko 5:30 sam doručkovao i poslednje pripreme su polako mogle da počnu.

U centar smo stigli nekih 90 minuta pre početka a prostor oko šatora za ostavljanje stvari je već bio krcat. Neki su se već zagrevali i delovalo je da nikom ne smeta sveže, maglovito jutro.

Ostalo je dovoljno vremena za poslednji odlazak u wc, što mi je bilo jako potrebno obzirom da sam poslednja 2 sata pio vodu možda i više nego što je trebalo.

Usledilo je zajedničko fotografisanje i ulazak u startnu zonu. Po planu sam popio dve kapsule kofeina - 200mg. To je trebalo da bude sve do polovine trke i gelova.

Trenutak ulaska u startnu zonu je moment kada krenu da se odmotavaju priče iz Ljubljane i opisi ove trke od drugih ljudi. Jednostavno se oseti ogromna energija i nalet adrenalina. Bubnjari na platformi neprestano daju ritam i osećaj na tom startu je neverovatan i neponovljiv.

Naježen sam čekao start, proveravajući opremu i gelove koje sam rasporedio po džepovima.

Trka

Trka je startovala i stampedo je krenuo ulicama Ljubljane. Od prvog metra podrška pubilke je neverovatna. Gotovo da nisam video osobu koja je nemo prolazila ulicom neobazirući se na trkače. Apsolutno svi su učestvovali u fešti.

Poseban detalj su bili orkestri raspoređeni duž trase koji su davali poseban ritam trkačima.

Ja sam krenuo lagano i nisam forsirao. U Beogradu sam napravio grešku kada sam ubrzao pre 20. kilometra. Vreme je polako prolazilo i trčanje je bilo pravo uživanje. Prvih 10-15 kilometara je prošlo brzo. Sve vreme sam bio u nekim grupama i generalno su trkači sve vreme bili oko mene. Razmišljao sam da li mi se ide u wc ili ne i tako sam propuštao jedan po jedan pokretni toalet ubeđujući sebe da je sve OK. Srećom, i bilo je. Već oko 18. kilometra sam odlučio da uzmem prvi gel, kako bih do kraja uzeo svih 5.

Usput sam stigao da popričam i sa dvojicom trkača koji su videviši #ČAČAKTRČI haštag na mojim leđima odlučili da mi se obrate. Obojica iz Bosne i obojica na čudan način povezani sa Čačkom. Jedan bivši student tehničkog fakulteta i drugi gospodin u verovatno 7. deceniji koji je stigao da me pita imam li rodbinu u Mrčajevcima.

Malo po malo izlazili smo iz šume i približavali se gradu, odnosno kraju prvog kruga. Još jedan orkestar, pa špalir sa zastavama država svih učesnika… Magičan trenutak. Sve vreme navijači su bili fantastični. Sve generacije su glasno podržavale, uz navijanje, čegrtaljke, trubice… Bilo da prolazi jedan trkač ili par, čitava grupa… svi su dobijali podjednaku pažnju i podršku. U par navrata sam se čak zahvaljivao ljudima na trotoarima jer sam osećao neku vrstu obaveze da na neki način uzvratim.

Tada sam pored staze video i suprugu Ivanu koja je čekala moj prolazak sa našom prijateljicom u Ljubljani, Mirom.

Prošao je prvi krug. Polumartonci su završavali u karnevalskoj atomsferi, a maratonci su skretali levo. Idemo još jedan krug. U trenutku prolaska sam pogledao levo na ciljnu ravninu i video vreme na glavnom satu od 1:48h. Pomislio sam da sam prilično spor, ali sam ubedio sebe da držim taj lagani tempo. Grupica od oko 10-ak ljudi me je pretekla i tada je gužva na stazi naglo nestala.

Držao sam isti tempo. Vodu i gelove sam uzimao po planu, na svakih 5 kilometara i to mi je prilično dugo držalo pažnju. Razmišljao sam o vodi i tome da ne uzmem ceo gel prerano. Odlično sam se osećao i nisam imao nikakvih problema ni poteškoća.

Približavao se 30. kilometar, trenutak kada će verovatno da postane teško. Makar je tako bilo na moja prva dva maratona. Prošao je 30., pa 31., 32. kilometar a ja sam se i dalje osećao odlično. Bez ikakavih naznaka udarca u zid. Čak sam pretekao sve trkače koji su mene pretekli na 21. kilometru i nastavio da stižem one ispred sebe.

Na 37. kilometru desio mi se peh kada mi se ugasio sat. Baterija nije izdržala. Čekanje na startu da uhvatim GPS signal je trajalo predugo i očigledno da je to potrošilo ionako oslabljenu bateriju, više nego inače, a dovoljno da sat ne izdrži. Ipak to i nije bio neki preveliki hendikep.

I dalje sam se osećao odlično pa sam poslednjih 5 km čak ubrzao, tako da su poslednjih 5 kilometara bili i najbržih 5 tokom čitave trke. Uspeo sam ono što sam mislio da nikada neću moći - drugi krug mi je bio brži nego prvi, a trku sam završio potpuno normalno, bez umora, sa osećajem da mogu da trčim još dugo. Jedini peh pored sata bio je mali grč na 41. kilometru pri jednom ubrzanju i skretanju levo. Morao sam zastanem na trenutak i ispravim nogu. Kroz glavu su mi prošle muke iz Beograda ali srećom brzom sam se vratio normalnom koraku i do kraja istrčao sa osmehom i bez problema.

I Ljubljana je završena.

Prošetao sam do izlaza, prostorom potpuno obezbeđenom za trkače, popio toplu supu i preuzeo ranac sa stvarima koji me je čekao na pultu onog momenta kada sam prišao. Nije bilo ni sekunde bespotrebnog zadržavanje i stajanja u mestu.

Rezultat

Iako sam bio nekih 5 minuta sporiji od ličnog rekorda osećaj nakon trke je da sam imao ogromnu rezervu i da sam mogao da trčim sigurno 15 minuta brže. Ipak, ne žalim za boljim vremenom. Ljubljanski maraton takav kakav je bio tačno je ono što mi je trebalo. Ogromna injekcija samopouzdanja i vere u sopstvene mogućnosti.

Šta na kraju da kažem o trci. Ovaj maraton je ispunio sva moja očekivanja i zaista je najbolji događaj na našim prostorima. Toliko iznad, na primer Beograda, da se pitam kako je moguće da jedna metropola nije u stanju da organizuje trku koja je makar blizu ovog nivoa.

Sjajan detalj na kraju je još jedna majica rezervisana samo za finišere na 42,195 m.

Iako sa nešto manje takmičara nego inače, verovatno i manjim budžetom i manjim brojem navijača ova trka je i dalje ipak klasa za sebe. Kompletan trkački užitak. Za mene, koji sam u 2021. dosta trčao planinske trke ovo je bilo podsećanje koliko više volim i uživam u gradskim trkama. Ta energija jednostavno nije za poređenje.

Ostalo je dovoljno vremena da nedeljno popodne provedemo u obilaženju znamenitosti Ljubljane i isprobavanju lokalne kuhinje.

Ljubljana kao grad i ljubljanski maraton je potpuno ispunio sva moja očekavanja, koja su rekao bih, i nadmašena. Sigurno se vidimo opet u nekoj od narednih godina!