Kako sam počeo da trčim?

Priče rekreativnih trkača liče jedna na drugu, makar su počeci slični. Sa ili bez ranijeg iskustva u bilo kom sportu, ljubavi prema samom trčanju, sa ili bez viška kilograma, u nekom trenutku počinjemo da se rekreativno bavimo trčanjem i malo po malo to postaje način života.

Moja priča nije puno drugačija. Trčanje, sport uopšte, nije za mene bilo nešto potpuno novo i neotkriveno. Nisam doživeo tu vrstu prosvetljenja najviše zahvaljujući svojoj košarkaškoj karijeri. Od svoje devete pa sve do dvadesetčetvrte godine aktivno sam se bavio košarkom. Od četrnaeste godine sam bio u ozbiljnom trenažnom procesu koji je podrazumevao i bazične pripreme, vežbe snage i sve što prati karijeru aktivnog igrača.

Dakle sa sportom, a samim tim i trčanjem sam krenuo jako rano.

Ali košarkaši mrze trčanje! 🤦🏻‍♂️

Ako pričamo o košarci, deo koji niko ne voli je naravno leto, tačnije letnje pripreme pred novu sezonu. Period kada se mnogo trči bez lopte. I dalje pamtim ponavljanja od 400m za 60-65s, ili 800m za 2min 30s. Pakao. Taj produženi sprint je verovatno nešto najteže što sebi možete da priredite. Da ne pominjem beskonačna ponavaljanja na 100m, 50m, 30m, 20m, trčanje po brdima, sa preponama, ubrzanja…

Sjajan način da se omrzne tračanje. Tako je i bilo. Zbog toga se moji bivši saigrači danas čude odakle potiče moja sklonost prema ovoj vrsti patnje.

Ipak, ono što niko od nas nije mogao da porekne je da nas ovi treninzi zaista čine boljima i izdržljivijima i da su proveren recept za povratak u formu posle pauze ili povrede. Kuperov test koji smo često trčali je bio odlična provera trenutne fizičke spremnosti. Kada uporedite svoj rezultat na početku i kraju avgusta rezultati su obično izvanredni.

Prekid i novi početak

Sa završetkom košarkaške karijere preko noći se promenio i stil života. Osim povremenog basketa sa društvom, najčešće zimi, nisam imao drugih aktivnosti. Teretanu nikada nisam naročito voleo.

Dolazim do trenutka koji je bio okidač za moje ponovno angažovanje u sportu. Gojaznost. Za period kada su kilogrami počeli ubrzano da se gomilaju označio bih kraj 2010. kada sam napustio tadašnji posao i počeo da radim samostalno od kuće. Potpuna sloboda, dostupnost hrane u svakom trenutku učinio je svoje. Vaga je ubrzo pokazala 105kg. To više nisam bio ja i odlučio sam da nešto promenim. U decembru 2013. dao sam sebi zadatak da se do juna 2014. vratim na svojih 85kg.

Prvi korak je, naravno, promena ishrane.

Drugi korak je bio povratak sportu. Krenuo sam sa sobnim bicikom, najdosadnijom mogućom aktivnosti, a onda sam opet sa grupom prijatelja krenuo na košarku. Napominjem košarku, a ne basket. Igrali smo pet protiv pet, na dva koša. Igrao sam sa mlađim, spremnijim momcima, pa mi je taj visok intezitet jako pomogao da se vratim u formu i brzo skinem neke kilograme, što mi je pomoglo da održim visoku motivaciju. Uz to sam posle nekih 20 dana počeo da trčim.

Po navici iz košarkaških dana, znao sam šta treba da radim. Nije bilo bolje aktivnosti od one najprirodnije i najjednostavnije, ako hoćete i najjeftinije. Ne trebaju vam nikakvi posebni uslovi, oprema, lepo vreme, čak ni društvo. Samo volja. Krenuo sam sa 10 krugova na atletskoj stazi par puta nedeljno, u košarkaškim patikama. 😬

Vremenom je postajalo sve teže da pronađemo deset slobodnih ljudi za košarku i sa dolaskom proleća posvetio sam se samo trčanju. Jun sam dočekao sa ispunjenim planom - 85kg. Od tog trenutka uz prekide tokom leta i zime nisam prestajao. Trčao sam uvek isto, 10-12 velikih krugova, dakle oko 5km, jako lagano, sa par ubrzanja, par puta nedeljno. Kupio sam i svoj prvi par patika za trčanje.

2015-tu sam proveo u sličnom ritmu, sa nešto manje aktivnosti preko leta i potpuni odmor tokom zime.

Ključni trenutak - moja prva trka

Nakon 2,5 godine trčkaranja dolazi trenutak koji smatram stvarnim početkom - septembar 2016. i trka We Run Belgrade, u organizaciji kompanije Nike.

Prijavio sam se iz radoznalosti i želje da se oprobam na 10km, dužini koju do tada nisam pretrčao. To je za mene bila potpuna novina, do tog trenutka nisam ni pomišljao na odlazak na takmičenja, niti da će moj trkački hobi ići u tom smeru.

Nisam znao šta da očekujem niti kako najbolje da se spremim. Kako sam se prijavio prilično kasno, nisam imao vremena za dobru pripremu i jedino što sam mogao je da malo povećam učestalost treninga.

Do same trke nijednom nisam pretrčao više od 7km.

I bi trka. Celokupni događaj je na mene ostavio ogroman utisak. I danas bih savetovao svakom ko želi da počne, a nije učestvovao ni na jednoj trci da počne od ovog ili sličnog događaja. Ova trka je idealna jer dolazi ogroman broj ljudi, odlična je atmosfera pre i posle trke, dobijete gratis majicu a dužina koju treba savladati je po meri za početnike.

Sama trka je prošla dobro, ispunio sam svoj cilj da pretrčim 10K brže od 55 minuta. Na početku sam naravno krenuo prebrzo, pokušavajući da se probijem što više napred.

Napravio sam grešku tipičnu za novajlije. Krenuo sam da se trkam protiv ostalih.

Početnička greška, što je rezultiralo gubitkom snage na kraju, kada me je u poslednjem kilometru, dok sam se borio za vazduh, pretrčalo valjda 400 ljudi. Ipak, prošao sam kroz cilj za 53 minuta, dobio medalju i pomislio kako ne postoji šansa da bih sada mogao još 11km - deonicu polumaratona. Trebalo mi je nekih 30 minuta da se ohladim i definitvno odlučim da ću na proleće 2017. trčati svoj prvi polumaraton. Ono što još dobro pamtim sa kraja te trke je banana koju sam dobio kada sam prošao kroz cilj. To je valjda nešto najbolje što sam pojeo u životu.

Da se vratim odluci o polumaratonu…

Samog sam sebe iznenadio sa ovakvom reakcijom i odlukom. Tome je dosta doprinela i priča nekog momka, koji se nalazio pored mene dok smo čekali vreme za početak trke, koji je, dok je grupi prijatelja objašnjavao svoje probleme sa povredom uzrokovanom neadekvatnim patikama, trkačkim planovima itd. izrekao nešto što je meni delovalo nestvarno - da trči polumaraton svake subote. Bio sam siguran da je to nemoguće. Koliko treba da budeš spreman za tako nešto? Razmišljanje o njegovim rečima i vrlo pozitivno iskustvo sa prve trke je ubrzalo moju odluku o učešću na prvom polumaratonu.

6 meseci kasnije - 30. beogradski maraton.

Treba li da pominjem da sam uspeo da ga istrčim, bez ikakvih problema. Spremao sam se 5 meseci za taj događaj i šanse za neuspeh nisu postojale. Do kraja 2017. učestvovao sam na još dve trke. Do kraja 2018. na još sedam. Iz godine u godinu povećava se broj kilometara koje ostavim za sobom. Dve godine nakon početka popravio sam najbolji rezultat na 10km za 10 minuta.

Trebalo mi je puno vremena da promenim svoje navike iz košarkaških dana. Više nije uvek bolje. U trčanju se jako mora voditi računa o oporavku i o pravilnom treningu. Lagani dani treba to i da budu.

Par puta sam upadao u tu zamku pretreniranosti. Ubaciti još 100 lopti nakon košarkaškog treninga nema isti efekat na rezultate kao istrčati 3-4 kilometra više od planiranog.

Smatram da sam i dalje u fazi koju doživljavam kao početak i mislim da će potrajati do trenutka kada ne prođem kroz cilj svoje prve maratonske trke. Recimo da ću tada postati trkač!